Ова особа ме учила да пишем.
(Писмо које преносим објавиле су "Новости" крајем марта 2015.)
Читам у „Новостима“ од 17. марта текст Владимира Димитријевића „Смене за долазак папе“. Аутор је потписан као „православни публициста“. Па добро, купила сам једну његову књигу која повезује православље и свет електронике, дакле, није да не зна... Но, у овом новинском тексту рекао је нешто што моје срце не прихвата као пуноћу истине. Наиме, реч је о најављеној замени Преосвећеног Владике Филарета, привремено, Преосвећеним владиком Јоаникијем. И то не ваља, каже. То је припрема за долазак папе од стране екумениста у СПЦ, каже. Позива се на Викиликс, који упозорава на лудачки циљ владара из таме да се разбије православље.
Формално гледано, нисам се званично упознала ни са једним од ових владика, али знам ко је ко. Како знам? Па... Пре петнаестак година сам била у Комисији СПЦ за обележавање 2000 година хришћанства. Било бомбардовање. Председавајући Комисије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије неколико пута је хтео да разговарамо о конкурсу за децу који је, за ту прилику, расписала Јерусалимска Патријаршија. Једно две недеље, док сам чекала да га људи поздраве и питају шта ко има, сита се нагледам осталих владика. Био Сабор СПЦ, па сви били ту. Не знам ко је ко, али кад прођу, кажем, да не брукам ни родитеље ни дете, како је и ред: „Благословите, Преосвећени“. Неко ме и не погледа, неко стави руку на груди, осмехне се и каже „Бог благословио“. А мени лепо, па питам неког ко се ту нађе како се тај зове. Све их је моје срце разврстало - тугом или радошћу. Нема међу њима ни екуменисте, ни националисте, за те категорије моје срце не зна, али зна кад је неко Божји, јер му се радује. После неколико дана, један владика ме први поздравио, и то на улици. Препознао ме из патријаршијског ходника. Само што се нисам претурила. Констатовао ме је неко од њих! А ту сам, с њима, радим њихов посао. Није моје било да организујем тај конкурс, него њихово, али Бог је тако одабрао, па ти кажи „Нећу“. Само један ми је помагао, нећу да га хвалим, ко сам па ја да то радим? Или да кудим. Само сведочим.
Дакле, моје срце зна да долазак папе неће припремити неки екумниста-владика. Нећу да га осуђујем због његовог труда у том правцу, ако га има, да не да Бог, Бог му свако добро дао и разданио му сваки дан. Истина, код мене у кућу не може баш да дође ко хоће, зна се неки ред... Али... Папин долазак је већ припремљен, не владичанским, него нашим владањем. И посут цвећем, такорећи. Јер, какве нас мајке роде и какви нас очеви васпитају, такви смо и хришћани. Такве и владике рађамо. Речју, налазим да више од тог екуменисте нама може да нашкоди било који професор - ако прави фанариоте. А још више, сваки онај свештеник кога баш брига за развој било које личности у његовој парохији; који наплати венчање и од кумова, и од родитеља, и од младенаца; који у пракси не зна шта је харитативни рад, у његовој парохији – таман посла још и то! (ко је ова што пише?); који никад не изговара ανάξιος (недостојан), па му свако и нико постаје старешина... И онда такви, без духовне кичме, предводе нас – овакве!
А ми? А ми?! А ми?!!! (морам да мењам интерпункцију да нагласим поенту :). Читам у другим новинама да је направљена капела у породилишту . Народ мисли, читам на друштвеним мрежама, да је тиме предвиђена смрт за сваку жену која ту уђе, јер се капела погрешно везује само за гробље. Из текста видиш да, заправо, новинар не зна шта је капела. А како да зна? Не иде на богослужења. А како да иде кад му нико не каже да треба да иде? Па није народ дошао код Господа, него је Господ дошао у народ. И страдао за народ! А данас нико неће да страда ни за кога, па страда за себе, а да није ни свестан колико. Кад се то појединачно страдање сабере, то му дође нација, страдална. Истина, свако ко носи мантију има право кад каже „Радим најбоље што могу. И заиста радим дан и ноћ“. Верујем, иначе би имао некад времена за мене. И моје срце му верује. Само... оно има нека и питања: зашто је онда овакав народ? Зашто се у московским црквама служи Света Литургија сваког дана, а код нас...? У колико цркава? Зашто Румунија има толико монаштво? Не, нису ми потребни одговори. Знам одговор. То је зато што ЈА не ваљам. Интелектуалац сам званично, а тако и ћутим. А и није моје да бринем туђе бриге. Па и не бринем туђе бриге – пишем да не заnоравим ко сам.
Нас убија индолеција нас православних, а не ревност Ватикана. Папа је већ присутан, мој брате Владимире, ама баш у сваком крштеном који достојно не прилази путиру.
Др сци Весна М. Николић
ПС. Ух, заборавих да поентирам. Текст у „Новостима“ је, дакле, писан кроз призму политике, а не православља. У православљу је срце најважније, јер је у њему храброст да се каже истина. И љубав.
Стање је још горе, мој православни публицисто, јер моје срце зебе - од нас и наших.
(Писмо које преносим објавиле су "Новости" крајем марта 2015.)
Формално гледано, нисам се званично упознала ни са једним од ових владика, али знам ко је ко. Како знам? Па... Пре петнаестак година сам била у Комисији СПЦ за обележавање 2000 година хришћанства. Било бомбардовање. Председавајући Комисије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије неколико пута је хтео да разговарамо о конкурсу за децу који је, за ту прилику, расписала Јерусалимска Патријаршија. Једно две недеље, док сам чекала да га људи поздраве и питају шта ко има, сита се нагледам осталих владика. Био Сабор СПЦ, па сви били ту. Не знам ко је ко, али кад прођу, кажем, да не брукам ни родитеље ни дете, како је и ред: „Благословите, Преосвећени“. Неко ме и не погледа, неко стави руку на груди, осмехне се и каже „Бог благословио“. А мени лепо, па питам неког ко се ту нађе како се тај зове. Све их је моје срце разврстало - тугом или радошћу. Нема међу њима ни екуменисте, ни националисте, за те категорије моје срце не зна, али зна кад је неко Божји, јер му се радује. После неколико дана, један владика ме први поздравио, и то на улици. Препознао ме из патријаршијског ходника. Само што се нисам претурила. Констатовао ме је неко од њих! А ту сам, с њима, радим њихов посао. Није моје било да организујем тај конкурс, него њихово, али Бог је тако одабрао, па ти кажи „Нећу“. Само један ми је помагао, нећу да га хвалим, ко сам па ја да то радим? Или да кудим. Само сведочим.
Дакле, моје срце зна да долазак папе неће припремити неки екумниста-владика. Нећу да га осуђујем због његовог труда у том правцу, ако га има, да не да Бог, Бог му свако добро дао и разданио му сваки дан. Истина, код мене у кућу не може баш да дође ко хоће, зна се неки ред... Али... Папин долазак је већ припремљен, не владичанским, него нашим владањем. И посут цвећем, такорећи. Јер, какве нас мајке роде и какви нас очеви васпитају, такви смо и хришћани. Такве и владике рађамо. Речју, налазим да више од тог екуменисте нама може да нашкоди било који професор - ако прави фанариоте. А још више, сваки онај свештеник кога баш брига за развој било које личности у његовој парохији; који наплати венчање и од кумова, и од родитеља, и од младенаца; који у пракси не зна шта је харитативни рад, у његовој парохији – таман посла још и то! (ко је ова што пише?); који никад не изговара ανάξιος (недостојан), па му свако и нико постаје старешина... И онда такви, без духовне кичме, предводе нас – овакве!
А ми? А ми?! А ми?!!! (морам да мењам интерпункцију да нагласим поенту :). Читам у другим новинама да је направљена капела у породилишту . Народ мисли, читам на друштвеним мрежама, да је тиме предвиђена смрт за сваку жену која ту уђе, јер се капела погрешно везује само за гробље. Из текста видиш да, заправо, новинар не зна шта је капела. А како да зна? Не иде на богослужења. А како да иде кад му нико не каже да треба да иде? Па није народ дошао код Господа, него је Господ дошао у народ. И страдао за народ! А данас нико неће да страда ни за кога, па страда за себе, а да није ни свестан колико. Кад се то појединачно страдање сабере, то му дође нација, страдална. Истина, свако ко носи мантију има право кад каже „Радим најбоље што могу. И заиста радим дан и ноћ“. Верујем, иначе би имао некад времена за мене. И моје срце му верује. Само... оно има нека и питања: зашто је онда овакав народ? Зашто се у московским црквама служи Света Литургија сваког дана, а код нас...? У колико цркава? Зашто Румунија има толико монаштво? Не, нису ми потребни одговори. Знам одговор. То је зато што ЈА не ваљам. Интелектуалац сам званично, а тако и ћутим. А и није моје да бринем туђе бриге. Па и не бринем туђе бриге – пишем да не заnоравим ко сам.
Нас убија индолеција нас православних, а не ревност Ватикана. Папа је већ присутан, мој брате Владимире, ама баш у сваком крштеном који достојно не прилази путиру.
Др сци Весна М. Николић
ПС. Ух, заборавих да поентирам. Текст у „Новостима“ је, дакле, писан кроз призму политике, а не православља. У православљу је срце најважније, јер је у њему храброст да се каже истина. И љубав.
Стање је још горе, мој православни публицисто, јер моје срце зебе - од нас и наших.
No comments:
Post a Comment