Дашрат Манђи. Нисте чули за њега, вероватно. Али, његова љубав била је толика, да ће једнога дана цео свет знати за њега. Чим цео свет буде желео да сазна колика је моћ љубави.
Ово је прича о њему. И снази љубави.
Прича почиње у Индији. У њеној тринаестој по величини савезној држави. Толико је мала, да у њој има тек нешто преко 100 милиона становника. Када би се сад шала оставила по страни, а Бихар узео само као локација, јер у њој ова прича не само да почиње него и живи, требало би представити и главне јунаке. Они су Мусахари. Посебан мали народ, који се чак нашао и у Уставу Индије, јер је једно од 744 племена која се сматрају угроженим и малобројним. Старо по свом постојању на тим просторима, али и аутентично.
Мусахари су вековима били познати као ловци пацова. Није баш неки посао, зар не? Али, некако увек скрајнути, сврставани међу најниже касте, гледали су како да преживе. Сада више не лове пацове. Али су још увек ту. Има их у оној 13. по величини индијској држави, у Бихару, а можда још понегде. И, углавном немају стално боравиште нити неку велику имовину, па живе скоро као номади. Врло ретко стварају насеобине на којима се нешто дуже задржавају. Последњих векова, углавном, раде обрађујући камен. Било у каменоломима, било на друге начине. Но, да би прича постала бајка, а ова је права, неко мора да буде главни јунак.
Дашрат Манђи је живео у малом мусахарском селу Гелур Ганџ које је било потпуно одсечено од света. Заправо, када би житељи изашли из својих кућа, прво што би угледали била би за њих огромна планина која се простирала као каква праволинијска препрека која их је одвајала од цивилизације. Да би се дошло до најближег места у коме постоје школе, или доктори, или било шта модерно на шта су се остали Индијци већ почели привикавати, било је потребно ићи око 35 километара "у лево", да би се планина обишла, а онда још исто толико километара, да би се стигло до Вазирганџа, места које је било "само" са оне стране планине. Могло се и на други начин: пробати, скоро без обуће, а врло скромну су имали ти локални, сиромашни Мусахари, прећи преко камења и стена, узбрдо па низбрдо. Тај опасан пут трајао би, бар оним вештим ногама, око три сата.
Зато ниједно дете из села није ишло у школу. Зато је ретко ко могао до лекара. Зато је писменост била мања од један одсто. Али, са друге стране планине, било је посла. И, Дашрат Манђи је тамо ишао сваког јутра, да би радио као орач на имању једног велепоседника.
Није добијао ни храну ни воду током свог орања. И, ту је у причу утрчала његова велика љубав, Фагуни.
Она је сваки дан, негде на средини његовог радног времена, прелазила пешке преко оштрог планинског камења и доносила му оброк и воду.
Све док једног дана није пала. Повређене ноге, сишла је до свог мужа а он, који је био спреман да је и изгрди јер је прилично каснила, схватио је шта се десило. Посуда са водом била је разбијена, храна остала разбацана, а његова љубав је, иако крвава, ипак дошла у загрљај.
Тај сусрет, са оном коју је већ волео, оснажио је његову љубав за сва времена. Изменио га. Преобразио. И, баш тада, баш ту, решио је да уради нешто што нико никада није урадио.
Решио је да помери планину.
Или, бар, да је савлада.
Продао је три своје козе и купио велики чекић, велико длето и један пајсер, који би му као метална полуга послужио у подухвату на који се спремио.
 |
| Алат који је Дашрат Манђи користио: Чекић, длета и пајсери |
"Ова планина је разбила превише лонаца, узела много живота. Нисам могао да издржим оно што се десило мојој жени. Макар ми требао цео живот, прокрчићу пут кроз планину", рекао је Дашрат Манђи.
И почео је.
Била је то 1960. година. Устао је нешто пре четири сата ујутру, како би баш у четири био на планини. И почео да удара мацолом о длето, длето је ударало о камен, а он би га пајсером потом одваљивао и склањао у страну. То је радио док није одложио алат, прешао на другу страну планине, па орао, да би издржавао породицу. А онда, од један сат поподне, па све до увече, поново би био на планини. И ударао мацолом о длето. А длето је ударало о камен.
Дан за даном.
Од четири до осам ујутру са длетом и чекићем, па од осам до 1 као орач, па онда опет длето и чекић.
Сваки дан.
Чак и оног дана када су му јавили да се његова Фагуни разболела. Вратио се до ње, али... Како превоза нису имали, а пут од 70-ак километара на некој носиљки коју је био спреман да изради и сам понесе у рукама био превише опасан за његову љубав, надао се да ће преживети.
Није.
Умрла је, а да су лекари могли да јој помогну. Да су бар били доступнији.
Дашрат Манђи је следећег јутра отишао на планину и погледао алат. Купио га је због љубави. Због оне коју је волео. А са којом више није био.
Само...
Љубав када преобрази, ту и обичне и необичне приче, постају бајке.
Дохватио је чекић, па длето, и наставио да склања планину.
И тако и следећег дана.
И следећег.
Укупно - 22 године.
Да, двадесет и две године.
Тек негде пред крај његовог рада, људи који су га до тада исмевали, почели су да га гледају са дивљењем.
Неки би му чак и донели мало хране, да олакшају његовој породици.
И, то је била једина помоћ.
После 22 године, прокрчио је својим рукама пут дугачак 110 метара, широк девет метара, са "зидовима" просечене планине високим око осам метара.
Да, прокрчио је то својим рукама.
Или, ипак, љубављу.
Дашрат Манђи је завршио свој подвиг 1982, 22 године након што га је започео.
Он више није међу живима, 2007. је изгубио битку са канцером. Али, деца из шездесет оближњих села користе његов пут да оду до школе, која им је сада уместо 70-ак - удаљена свега три километра. Доктори и посао у Вазирганџу су сада на свега пет километара од Дашратовог места, Гелур Ганџ.
Дашрут Манђи није међу живима.
Али, његова љубав - јесте.
Такве су, уосталом, све праве љубави. Вечне и непоновљиве, ма шта вам други о њима причали.
No comments:
Post a Comment