Најдирљивија љубавна фотографија свих времена

На овај дан настала је најдирљивија љубавна фотографија свих времена. Или, најтужнија.

Ово је само делић фотографије..

Ово је прича о њој. Или, њима.

Било је то јутро, 24. април, 2013. Јутра, иначе, у Бангладешу стижу раније него код нас. Најчешће четири сата раније.

Ми смо тог јутра, око пет по нашем времену, увелико били у сну када је један крик из Савара почео да обилази планету. Зато га нисмо и чули, ваљда.

У једној од највећих општина огромне престонице Бангладеша, Даки, то је требало да буде обично јутро. У њој, општини Савар, многе младе девојке раде у текстилној индустрији. За врло мале паре. Тачније, шију за 13 наших динара на сат. Око 12 центи америчког долара.

Једна од фабрика, "Рана Плаза" била је смештена у вишеспратници. Само, није то баш била обична вишеспратница. Саграђена је прво без дозволе. Онда је накнадно добила дозволу, али за комерцијалну употребу, па је бесправно у њој почела да се одвија и индустријска производња. На све то, накнадно су дозидана три спрата, опет без икакве дозволе. А све време су коришћени грађевински материјали који нису довољно квалитетни. Не да би издржали машине које су ту донесене, како би жене радиле.

А рад је обављан масовно. У згради сазиданој најпре на шест нивоа, машине су биле скоро свуда. Жена - на хиљаде. Девет нивоа је имала тог 24. априла. Ујутру.

Дан раније, због напрслина у зидовима, читава зграда је била евакуисана. Заправо, банка и неке продавнице у приземљу су прве томе приступиле, јер се код њих то и приметило. Али, да ли због корупције, тек - менаџери текстилне фабрике која је заузимала све спратове, обавестили су раднице да се сутрадан све појаве на послу јер инспектори тврде да је зграда безбедна. Уосталом, требало је производити за велике фирме, као што су Бенетон, Бонмарш, Чилдренс плејс, Ел корте инглес, Џо Фреш, Монсун, Манго, Маталан, Примарк и Волмарт. За 13 наших динара на сат.

И, раднице су се у зору појавиле на својим радним местима. Њих 3.122.

Струја је нестала баш тада.

Зато су се на врху зграде укључили огромни дизел генератори, како би пропизводња могла да почне. Било је 8:57 када је...

... од вибрација генератора - цела зграда "Рана Плаза" пала. Урушила се.

Погинуло је, у трену, 1.129 људи. Махом девојака од 18 до 20 година, које су и чиниле 80 одсто радне снаге.

Неким чудом, преостали су из рушевина извучени живи. Повређени, али живи.

Таслима Акхтер је појурила ка фабрици. Годинама се борила за права радника и радница, за женска права, а у души је била фото-репортер. И, направила је нестварну серију

фотографија са лица места.

Тамо, у рушевинама онога што је раније била "Рана Плаза" направила је и најдирљивију љубавну фотографију свих времена. Уз њену дозволу, ево је пред вама:

Таслима Акхтер никада није успела да сазна ко је он. Ни сада, две године касније. Нити је успела да сазна ко је она. Али, његов загрљај, тај заштитнички загрљај, последњи који су њих двоје имали, и у ком су остали - остао је овековечен за сва времена.

И она суза његова, крвава. Као сведочанство. И опомена.

Сведочанство је ово о бесмислу искоришћавања до изнемоглости. До смрти. Сведочанство о љубави која остаје и када се из овог света пресели у неки други.

А опомена свима нама, живима:

Загрлимо оне које волимо. Чувајмо их.

А нарочито оне - који од нас зависе.