Била једном мама Ивана Тасовца.
Марија. Кажу они којима је предавала клавир у музичкој школи "Мокрањац" да је увек гледала да децу не спута, већ да им помогне да умноже своје таленте. Није било ретко да доведе свог малог, не превише чупавог сина Ивана у школу, где су се о њему, не зато што им је то био радни задатак или наређење, већ из љубави, бринула (макар на неколико минута) деца која су тамо била ђаци.
Једна Снежана је нарочито волела када је мали Иван долазио до мамине школе. А и једна друга, исто Снежана, само она није баш толико често као прва добијала прилику да му то покаже. Мислила је на оно што је мама-професорка причала, о талентима. И, баш њима се посветила. Била је у класи друге, врло озбиљне професорке, Динке Тудор, која је имала само четири ученика, а баш ту Снежану су сматрали једним од највећих талената који су тамо крочили. Ово је прича о њој. И Ивану.
Иван је растао у занимљивог дечака. Волео је да са дедом одлази зором раном на Каленићеву пијацу и да тамо, како то воли да каже, "испробавају сир - док се не наједу". Понекад је хранио голубове. Снежана је, за то време, и сама расла у једној музичкој, веселој породици. Отац - фантастични композитор (Драган Кнежевић), тетка - једна од најпознатијих и врло уважаваних певачица (Нада Кнежевић). Али, она, скромна по својој природи, гледала је само - како да сопствене таленте умножи. Да не обрука своје. Да не обрука ни професорку.
И сам врсан пијаниста, Иван је успео је да се као 15-годишњак домогне чувеног конзерваторијума "Чајковски" у Москви. Тамо је, у класи славног Сергеја Леонидовича Доренског, стасао у истинског мајстора за плес прстима по диркама. А другачије и није бивало код оних који дођу и прођу код Доренског. Јер, што би рекао можда и најчувенији руски пијаниста Николај Лугански, "професор Доренски никада није хтео себе да клонира у својим ђацима, већ је био на мисији - да ђацима помогне да открију себе".
Иван је успео у тој мисији. Толико је добро био то што он у својој суштини јесте, да је чак постао председник Савета за промоцију Србије. Са 35 година је постао најмлађи директор у тада осам деценија дугој историји Београдске филхармоније. И тада је, међутим, у шали подсећао да је "класична жртва националне фобије од глади у превозним средствима", те да, макар ишао само од центра до Бановог брда, увек би паковао поховану пилетину или сендвич, "да се нађе".
Снежана је, нешто старија од њега, већ увелико радила. Била је оно за шта је била плаћена, корепетитор (то вам је када вас плате да свирате на пробама, па изнова и изнова понављате поједине свима знане делове, како би се играчки ансмабл уиграо - не до бесвести, него дотле да смо имали ансамбл који је видело више људи уживо него чувени Ривер денс). У том ансамблу је и радила. Да, имамо и ми један такав, државни, мада млади о њему или ништа не знају, или мисле да је то неко "културно-уметничко друштво". Али, национални ансамбл "Коло" није то, он је репрезентација Србије у фолклору, у њега су, деценијама већ, бирани само они који игром, певањем и изгледом (да, изгледом) могу да свету представе овдашње игре боље него било ко. Док нису дошли неки који су гледали како да се од "Кола", а пре свега од чињенице да је он буџетски корисник, максимално окористе.
У време када мобинг није постојао дефинисан Законом, добру Снежану су почели језиво да искориштавају. Терали су је не само да свира, већ и да - компонује. Не само да понавља рефрен, већ и да, као музички врхунски образована, пише арнажмане. Да нотама снабдева цео оркестар. Да га увежбава. Да увежбава певаче. Да и њима "пише ноте", да и за њих осмишљава композиције, да заборављене мелодије открива и записује. Све што није било превиђено њеним радним местом - она је радила, јер су то од ње тражили. А волела је музику. И увек ће је волети, ма колико постајала исцрпљена и ма колико постајала искоришћена.
Када више није могла да издржи, повукла се. Тело није издржало. Душа - једва. Међу последњим делима, можда баш за своју душу, на једном гробљу зачула је кукање старих жена за покојником, па је извадила бележницу и писала. Бележила је речи... и, можда баш за своју душу, осмислила мелодију. Ту композицију уградила је у један спектакл, баш оне године када је мали Иван постао велики директор Филхармоније. Једна фина жена тада постала директорка "Кола", па Снежани дала место које заслужује и поверила јој да музички уради тај чудесни догађај. "Коло" је тада овако извело ту "Тужбалицу":
Али, када је та фина жена отишла, скрхана криминалом иако га је потпуно довела у ред, Снежана више није могла да издржи оно што се од ње изнова и константно тражило, а за шта није била обавезна да ради. Њени нови/стари послодавци су, без да су је ишта питали, чак и "Тужбалицу" дали једном нашем филму. Окористили се и од тога. А она... Те трчи тамо, те дописуј ноте овоме, те направи аранжман за ову тачку, те осмисли музички програм за ово годишње доба и... једног дана је - отишла.
Полако је - копнила. Како је који месец пролазио, пролазио је и њен живот, у све већој - глади.
Можда је и она пожелела да, када уђе у превоз, отвори неки запаковани сендвич. Али, није имала. Превише је месеци, година била без примања да би могла себи чак и сендвич да приушти. Пала је једног дана.
Завршила на одељењу интензивне неге, сад у марту.
Пријатељи су јој помогли да некако стане на ноге, да изађе и... када је изашла, написала је управи "Кола" једно писмо. Помисила је "Иван је ставио нову управу, сад, овог јануара... они ће ме сигурно разумети, као жена која ми је и пружила праву шансу, баш оне године када је он постао директор Филхармоније".
И, написала је једну малу молбу.
Ми бисмо то назвали "вапај", јер... знамо сви колико народњаци плаћају своје песме, своје аранжмане, но она није тражила хиљаде евра по једном свом делу, које се и дан данас користи, којим се "Коло" дичи и са поносом ауторку потписује у својим програмима, већ - по педесетак. Да, по педесетак! Да има - за сендвич. Ко зна, можда и за поховану пилетину. Или неки сир са Каленића.
То дирљиво писмо (доступно у целости - овде) је стигло до новог директора ког је Иван поставио за директора, јануара 2015.
Када је писмо прочитао, одговорио јој је једном реченицом:
"Тужите нас".
Уместо разумевања, наишла је на шамар. Уместо помоћи - на ругање. Уместо пружене руке - на две речи. Тај државни орган јој је поручио: "Умиреш, Снежана? Тужи нас". Иако кеза није било у том писму, бездушност се лако осети, чак и када су само две речи присутне.
Иван ништа о овоме не зна. Јер, и када би му се неко обратио на ту тему, нашли би се у његовом окружењу сарадници који су уједно пријатељи оних бездушних послодаваца, па би од њега успели да сакрију глас о томе да - неко умире јер му држава дугује.
Иста она држава у којој је, у истом том ансамблу "Коло", сестра претходног директора, према подацима добијених након интервенције Повереника за информације од јавног значаја, од државног ансамбла као последњу плату добила 578.000 динара (да, 578 хиљада).
Али, ова прича није пука прича о новцу и проневерама, док неко гладује.
Није ни о храњењу голубова, филхармонији или сендвичу.
Ово је прича - која мора да стигне до Ивана.
Онда ће он стићи, можда баш као онај малишан, до Снежане која га је радосно дочекивала у школи.
И, онда ће послушати тихи глас свог московског учитеља: "Откриј себе, Иване".
Ту, у себи, не само као министар културе, већ као човек, он ће пронаћи начин - да Снежана не умре од глади.
Зато је важно - да ова прича стигне до Ивана.
Марија. Кажу они којима је предавала клавир у музичкој школи "Мокрањац" да је увек гледала да децу не спута, већ да им помогне да умноже своје таленте. Није било ретко да доведе свог малог, не превише чупавог сина Ивана у школу, где су се о њему, не зато што им је то био радни задатак или наређење, већ из љубави, бринула (макар на неколико минута) деца која су тамо била ђаци.
Једна Снежана је нарочито волела када је мали Иван долазио до мамине школе. А и једна друга, исто Снежана, само она није баш толико често као прва добијала прилику да му то покаже. Мислила је на оно што је мама-професорка причала, о талентима. И, баш њима се посветила. Била је у класи друге, врло озбиљне професорке, Динке Тудор, која је имала само четири ученика, а баш ту Снежану су сматрали једним од највећих талената који су тамо крочили. Ово је прича о њој. И Ивану.
Иван је растао у занимљивог дечака. Волео је да са дедом одлази зором раном на Каленићеву пијацу и да тамо, како то воли да каже, "испробавају сир - док се не наједу". Понекад је хранио голубове. Снежана је, за то време, и сама расла у једној музичкој, веселој породици. Отац - фантастични композитор (Драган Кнежевић), тетка - једна од најпознатијих и врло уважаваних певачица (Нада Кнежевић). Али, она, скромна по својој природи, гледала је само - како да сопствене таленте умножи. Да не обрука своје. Да не обрука ни професорку.
И сам врсан пијаниста, Иван је успео је да се као 15-годишњак домогне чувеног конзерваторијума "Чајковски" у Москви. Тамо је, у класи славног Сергеја Леонидовича Доренског, стасао у истинског мајстора за плес прстима по диркама. А другачије и није бивало код оних који дођу и прођу код Доренског. Јер, што би рекао можда и најчувенији руски пијаниста Николај Лугански, "професор Доренски никада није хтео себе да клонира у својим ђацима, већ је био на мисији - да ђацима помогне да открију себе".
Иван је успео у тој мисији. Толико је добро био то што он у својој суштини јесте, да је чак постао председник Савета за промоцију Србије. Са 35 година је постао најмлађи директор у тада осам деценија дугој историји Београдске филхармоније. И тада је, међутим, у шали подсећао да је "класична жртва националне фобије од глади у превозним средствима", те да, макар ишао само од центра до Бановог брда, увек би паковао поховану пилетину или сендвич, "да се нађе".
Снежана је, нешто старија од њега, већ увелико радила. Била је оно за шта је била плаћена, корепетитор (то вам је када вас плате да свирате на пробама, па изнова и изнова понављате поједине свима знане делове, како би се играчки ансмабл уиграо - не до бесвести, него дотле да смо имали ансамбл који је видело више људи уживо него чувени Ривер денс). У том ансамблу је и радила. Да, имамо и ми један такав, државни, мада млади о њему или ништа не знају, или мисле да је то неко "културно-уметничко друштво". Али, национални ансамбл "Коло" није то, он је репрезентација Србије у фолклору, у њега су, деценијама већ, бирани само они који игром, певањем и изгледом (да, изгледом) могу да свету представе овдашње игре боље него било ко. Док нису дошли неки који су гледали како да се од "Кола", а пре свега од чињенице да је он буџетски корисник, максимално окористе.
У време када мобинг није постојао дефинисан Законом, добру Снежану су почели језиво да искориштавају. Терали су је не само да свира, већ и да - компонује. Не само да понавља рефрен, већ и да, као музички врхунски образована, пише арнажмане. Да нотама снабдева цео оркестар. Да га увежбава. Да увежбава певаче. Да и њима "пише ноте", да и за њих осмишљава композиције, да заборављене мелодије открива и записује. Све што није било превиђено њеним радним местом - она је радила, јер су то од ње тражили. А волела је музику. И увек ће је волети, ма колико постајала исцрпљена и ма колико постајала искоришћена.
Када више није могла да издржи, повукла се. Тело није издржало. Душа - једва. Међу последњим делима, можда баш за своју душу, на једном гробљу зачула је кукање старих жена за покојником, па је извадила бележницу и писала. Бележила је речи... и, можда баш за своју душу, осмислила мелодију. Ту композицију уградила је у један спектакл, баш оне године када је мали Иван постао велики директор Филхармоније. Једна фина жена тада постала директорка "Кола", па Снежани дала место које заслужује и поверила јој да музички уради тај чудесни догађај. "Коло" је тада овако извело ту "Тужбалицу":
Али, када је та фина жена отишла, скрхана криминалом иако га је потпуно довела у ред, Снежана више није могла да издржи оно што се од ње изнова и константно тражило, а за шта није била обавезна да ради. Њени нови/стари послодавци су, без да су је ишта питали, чак и "Тужбалицу" дали једном нашем филму. Окористили се и од тога. А она... Те трчи тамо, те дописуј ноте овоме, те направи аранжман за ову тачку, те осмисли музички програм за ово годишње доба и... једног дана је - отишла.
Полако је - копнила. Како је који месец пролазио, пролазио је и њен живот, у све већој - глади.
Можда је и она пожелела да, када уђе у превоз, отвори неки запаковани сендвич. Али, није имала. Превише је месеци, година била без примања да би могла себи чак и сендвич да приушти. Пала је једног дана.
Завршила на одељењу интензивне неге, сад у марту.
Пријатељи су јој помогли да некако стане на ноге, да изађе и... када је изашла, написала је управи "Кола" једно писмо. Помисила је "Иван је ставио нову управу, сад, овог јануара... они ће ме сигурно разумети, као жена која ми је и пружила праву шансу, баш оне године када је он постао директор Филхармоније".
И, написала је једну малу молбу.
Ми бисмо то назвали "вапај", јер... знамо сви колико народњаци плаћају своје песме, своје аранжмане, но она није тражила хиљаде евра по једном свом делу, које се и дан данас користи, којим се "Коло" дичи и са поносом ауторку потписује у својим програмима, већ - по педесетак. Да, по педесетак! Да има - за сендвич. Ко зна, можда и за поховану пилетину. Или неки сир са Каленића.
То дирљиво писмо (доступно у целости - овде) је стигло до новог директора ког је Иван поставио за директора, јануара 2015.
Када је писмо прочитао, одговорио јој је једном реченицом:
"Тужите нас".
Уместо разумевања, наишла је на шамар. Уместо помоћи - на ругање. Уместо пружене руке - на две речи. Тај државни орган јој је поручио: "Умиреш, Снежана? Тужи нас". Иако кеза није било у том писму, бездушност се лако осети, чак и када су само две речи присутне.
Иван ништа о овоме не зна. Јер, и када би му се неко обратио на ту тему, нашли би се у његовом окружењу сарадници који су уједно пријатељи оних бездушних послодаваца, па би од њега успели да сакрију глас о томе да - неко умире јер му држава дугује.
Иста она држава у којој је, у истом том ансамблу "Коло", сестра претходног директора, према подацима добијених након интервенције Повереника за информације од јавног значаја, од државног ансамбла као последњу плату добила 578.000 динара (да, 578 хиљада).
Али, ова прича није пука прича о новцу и проневерама, док неко гладује.
Није ни о храњењу голубова, филхармонији или сендвичу.
Ово је прича - која мора да стигне до Ивана.
Онда ће он стићи, можда баш као онај малишан, до Снежане која га је радосно дочекивала у школи.
И, онда ће послушати тихи глас свог московског учитеља: "Откриј себе, Иване".
Ту, у себи, не само као министар културе, већ као човек, он ће пронаћи начин - да Снежана не умре од глади.
Зато је важно - да ова прича стигне до Ивана.
POtresna priča
ReplyDelete