17.12.14

Најтужнија прича на свету

Откако се ова страница приказала на твом екрану, постало је јасно да у теби постоји оно "нешто" што те разликује од других.

Ти "други" су они што окрећу главу када би могли да пруже руку. Али, ово није прича о њима. Није чак ни о теби. Али је писана - баш за тебе.

Ова прича почиње једним крајем. Крајем прошлог века. Не баш оним завршним годинама, али рецимо да је близу. Биле су то наизглед оне још увек срећне године. Осим у једном ћошку једног дворишта. Ту је живео један дечак, због ког и читаш све ово.

Зваћемо га... Михајло.







Михајло је имао строгог оца. И још строжу мајку. Обоје су били тешки алкохоличари. Она, међутим, није била толико насилна колико је био он.

Имао је Михајло и нешто старијег брата и нешто млађу сестру. Али, отац је тако хтео - највише је мучио баш њега.

Замисли сад једну пеглу. Па онај њен гајтан, дебљи од свих гајтана које имаш у стану. Е, тим гајтаном је тукао четворогодишњег Михајла.

Петогодишњег Михајла је терао да скоро пуну ношу држи на глави. Знаш ти врло добро чиме се пуне ноше. Та је била баш обична. Али, није била на обичном месту. Држао ју је петогодишњак. На глави.

Када је имао шест година, решио је да побегне од куће. Онда га је полиција пронашла и вратила. Оцу.

И опет гајтан. Или каиш. Или једно и друго.

И опет бег од онога што дом није.

Није прошло дуго, а тај мали шестогодишњак, пун ожиљака о гајтана и каиша, први пут је обио аутомобил. Како? Ни полиција није умела да објасни. Само га је, када га је власник ујутру пронашао како спава на седишту, па га одвео у станицу, вратила оцу.

Михајло је, иако још увек шестоодишњак, сваки дан осећао алкохол око себе и каиш и гајтан по себи. Скоро сваки дан је бежао. Обио би ауто и у њему пустио касету, па уз музику заспао.

Ујутру би га полиција поново видела пред вратима станице, доведеног од стране ко зна ког по реду власника аутомобила. А у подне је већ био кући.

Када би побегао од ћошка оног дворишта, научио је да обија говорнице. У то време говорнице су биле честа појава, а радиле су на новчиће. Праве. Он би их обио само да би се тим новчићима прехранио. Кола је обијао само да не би спавао у кући.

Имао је шест година.

Толико је имао када га је отац, бравар иначе, везао у праве правцате ланце. За врат, обе руке и обе ноге.

Шестогодишњака.



Да није било једне дивне комшинице, нико за те муке не би сазнао. А сазнао је неки социјални радник, па читава служба па... па онда и неки запослени тамо који су одлучили да једно такво дете - пошаљу у Дом. Али, не у дом за децу без родитељског старања, већ у поправни дом. Као каквог криминалца.

За њих, скоро слепе код очију, он је то био. Обијао је. Нису видели да је то бег од нечега, не у нешто.

Са седам година је одведен у Дом. Вратио се кући као 18-годишњак.

Само, родитељи више нису живели тамо, отац од фирме добио стан преко реке, у неком новом делу престоног града. А стари стан неки незаисти комшија на превару узео.

Потражио је брата - он са трудном женом трагао за сопственим новим почетком. Сестру је нашао код родитеља, у том новом стану. Само, родитељи нису хтели да га приме.

"Криминалац! Марш!", мора да су биле речи којима је отеран са кућног прага.

Плакао је пред тим прагом. На њему је и заспао.

Отац га је, полу-пијан, у зору прескочио и отишао да ради. Није га ни тад, ни после тога пустио да уђе.

Мали Михајло, који је остао баш мали, постао је бескућник.

И на улицама, по крововима, у старим вагонима и напуштним колима живео је деценију и по.

Радио је шта год би му неко поверио да ради. Продавао. Препродавао. Највише је волео да пере аутомобиле. Једном и аутобусе, када му се указала прилика.

Своју тугу носио је у себи. Али је за свет увек био ту. Коме год и кад год је требало помоћи.

Једном је, тако, ноћу шетао оним истим престоним градом кад, одједном, осети длан на својој задњици.

Онако поспан, гладан и уморан од свега, окрену се и - угледа фантастично обученог момка.

"Продужи, пријатељу... Нисам ти ја од тих", рече Михајло, чак се и насмејавши док је одмахивао руком.

А младић га још једном штипну, баш ту, испред врата елитног ноћног клуба, пред зору.

"Чуј, стварно нисам заинтересован. Нађи неког ко јесте", ни не застаде Михајло, који нешто озбиљнијим тоном стави до знања шта мисли о богатом незнанцу.

Када га је тај исти дотерани незнанац зграбио са две руке за задњицу, и притом му добацио "О, па ти би да се браниш!", Михајло је...

... Михајло се окренуо и звекнуо тог непристојног момка.

Момак је полетео у страну, пао, главом ударио у степеник који води ка елитном ноћном клубу и - три дана касније, после коме, преминуо.

Камере су снимиле све. Било је потпуно јасно шта се десило, али, за судију је он био "криминалац". Неко ко је већ имао историју сусрета са полицијом. Неко ко је одрастао у дому. Није судију ништа друго занимало.

"Три и по године!", као да викну пресуда.



И три и по године је провео у затворској тами. Без да му ико дође у посету, осим у два, три наврата сестре која је већ бринула о другом детету, а сама издржавала своју породицу која је потом нарасла и до петог члана, а трећег који је требало да учи да хода.

Није постојао за овај свет. Као што никада и није. Осим за ону добру комшиницу коју је, врло ретко, као бескућник посећивао, а она га хранила, облачила, давала синовљеве ствари и упућивала куда и где даље.

Када је изашао из затвора, она је већ била јако болесна. Једино што је успела да му каже било је "Михајло... Молим се Богу за тебе. Ја више не могу да ти помогнем, Он сигурно хоће". И Михајло је разумео. Сузних очију, али је разумео.

Већ следећег дана десило се једно мало чудо. Отац га је пронашао док је шетао улицама престоног града, који за њега никада није ни марио. Строг и груб, као и некада, рекао му је само две, три реченице. Она најважнија је гласила овако:

"Решио сам да продам стан, селим се у неку монтажну кућу, а оно мало разлике у новцу, вас троје моје деце добићете по трећину".

За то мало новца, које ипак није добио као што му је обећано, већ је морао прстом да покаже на шта жели да утроши, Михајло је први пут у животу добио кров над главом. Не кров над главом каквим га ти сматраш, већ - једну мајушну, 4 х 4 метра велику гаражу. Преуређену, колико-толико.

Његова, ма колико неукњижена била.

Сваки дан је трагао за послом. Али, свуда би га, онако малог и тихог осмеха, са надом на крајичку усана, питали на крају "Јеси ли осуђиван?"

Он није желео да лаже. Желео је само да живи нормално.

И нико га никада више није примио да ради.





Примила га је у своје срце једна девојка, баш тужне сопствене судбине. Млађа од њега скоро десет година, заволела је његову жељу да живи нормално. Његову доброту. Побегла је и она од страшног оца, баш баш страшног и... Живела у тој преуређеној гаражи. Повремено би некоме лакрила нокте, он би повремено некоме нешто помогао, па су живели уз оброк или пола оброка дневно, а некада ни толико.

Али су имали једно друго.

И, баш када је он почео да ради у једној перионици, иако му је здравље било и нарушено због свега преживљеног, баш када је и она имала где да сређује девојкама које имају три оброка нокте и обрве, десило се још једно мало лепо чудо. Она је затруднела.

Шест, седам месеци су се радовали као мала деца. Радили свако свој посао и маштали о томе да ли ће добити ћерку или сина. Нису имали новца за детаљне прегледе, само су живели срећно, ма колико бринули што зарађују тек толико да имају оброк или оброк и по дневно. Не и да плаћају рачуне. Обоје пушачи, покушавали су да сами оставе то, али би се увек нашла нека мука, па би се нашла и једна или две дневно. Ништа наспрам оноликог дима ког су хтели да, као некада, створе око себе и, у њему, побегну од сурове реалности.

У последња два, три месеца трудноће, десиле су се страшне ствари. Она је остала без посла. Полиција је упала у перионицу у којој је он радио и, јер радници нису били пријављени, затворили је.

Два, три месеца без ичега. И икога. Понекад би им се син оне добре комшинице нашао, тек толико да не умру од глади. Тек толико да беба дочека да види светлост.

И, дочекала је, пре недељу две.

Само, нема светлости у њиховом дворцу из бајке од 16 квадрата.

Искључена им је струја.

Дуг је нарастао за тих годину дана на, за њих право богатство, нешто што никада нису имали, око 500 евра.

Док читаш ово, он је, после напорних сата тражења посла и, на сваком од тих места говорења "Не, немам школу, осим основне. Не, немам возачку. Да... осуђиван сам", он је опет у мраку. Покрај жене. Између њих је беба.

Греју је својим телима.

Ноћ је.

Хладно је.

Свеће трају кратко. А и не греју. Не довољно.


Њих може да угреје само пружена рука.



Хоћеш ли да је пружиш малом Михајлу?




Хоћеш?

Јави се на darko.nikolic@blic.rs, па да је пружимо заједно.


P.S. У првих седам дана од објављивања ове приче, јавили су се неки дивни људи и... захваљујући доброти од Тајланда до Канаде, прикупљено је довољно новца да Михајло плати дуг за струју, а након што је она укључена, стигло је парица и за шест наредних рачуна, чак је претекло таман толико - да се купи једна мала веш-машина. Он је и даље без посла, али... та мајушна породица више није у мраку. Каква ће јој светлост бити - зависи од тога шта сви заједно урадимо.

No comments:

Post a Comment